#34352
Pismo koje sam upravo dobio:
Poštovani g-dine Petroviću,
Moram da Vam ponovo pišem. Naime, pre možda godinu, dve dana gledao sam na Youtube Vaše predavanje u kome ste pomenuli odlazak u inostranstvo.
Ja sam pre oko pola meseca na 5 dana bio kod rodjaka u ... (glavni grad jedne drzave u EU). Nismo se dugo godina videli, a nije red familiju zapostaviti. Bio sam i ne daj Bože više da odem tamo, makar mi život zavisio od toga!
Ono tamo je užas! Ja za to vreme nisam sreo na ulicama 2 normalna zdrava muÅ¡karca po psiho-fiziÄkim osobinama. Žene niÅ¡ta bolje. Mnogo nastranih osoba. Generalno, svi su nekako veÅ¡taÄki i ubijeni u pojam. Hodaju kao živi mrtvaci, nema osmeha, radosti za životom, pa Äak ni muzike. Gledaju prazno, kao prazne tegle. I svi samo žure.
DuÅ¡a me posebno boli za svom onom decom kojoj vidim u oÄima da joÅ¡ u sebi imaju te prave prirode i kako ih odrasli robotizuju.
Možda sam ponekad ranije i bio u dilemi da li otići na sezonski posao, ali sad više ne. Hvala Bogu što nisam deo svega toga! Najsrećniji sam bio kada sam prešao Horgoš u povratku.
Ono sve tamo je jedna velika ludnica. Da me neko sad osudi da živim samo 7 dana, posle 3. dana bi poÄeo da viÄem na sav glas ili tako neÅ¡to.
Ja sam Vam sada živi svedok da je ta Vaša tvrdnja bila apsolutno istinita!