---

OJ KRAJINO

Gradu Knine, srpska prestonice,
neće tebe krasit šahovnice.
Onu našu Srbin će da stavi,
da leprša na kninskoj tvrđavi.
Onu, Å¡to se vekovima vila
s belim orlom raširenih krila.
Velebitu, ponosita goro,
nadaj mi se, doći ću ti skoro,
da pogledam sa tvojih vrhova,
sela, Å¡to su bila Srbinova,
da mi oko samo pogled baci,
gde su srpski ginuli junaci.
Kad pomislim na Ravne Kotare,
na Kotare, na rodne Žegare,
ja oživim uspomene stare.
Oj Kistanje, ne volim te manje,
samo više, za te duša diše.
Oj Drnišu grade na Čikuli,
godinama mene duša boli,
progoni me želja svakog sata,
da zakucam na drniška vrata.
Kostajnice moja nesanice,
meni suza još umiva lice,
kako ne bi oko zaplakalo,
sve Å¡to imam tamo je ostalo,
i detinjstvo, i momački dani,
vratiću se, ko da mi zabrani.
Sa Papuka sivi soko kliče,
hoćeš li se vratit' prognaniče?
Kol'ko puta lišće menja boje,
tebe nema na proplanke moje.
Koliko je Grubišino polje,
od Srbina niko ne zna bolje.
Želja mi je da jednoga dana,
zaigram na njemu tarabana.
Kad se setim Banije, Korduna,
ofanziva, ustaških plotuna,
kad se setim Tenje, Mirkovaca,
izginulih svojih saboraca,
i Vojnića na Petrovoj gori,
Krajišnik bi opet da se bori.
Vukovare, još rane krvare,
rane stare peku me i žare,
Vukovare i Borovo selo,
u tom selu sve je započelo.
Proteraše Srbe iz Krajine,
prkoseći i pravdi i Bogu,
u avgustu devedeset pete,
iz duše je isterat' ne mogu.

Od kada je i svijeta i vijeka,
od kada je Boga i čovjeka,
od davnina,srpska je krajina.
uvek će je Srbin svojatati
i želeti da se u nju vrati,
vratiće se bar peto koljeno,
na ognjište što je napušteno,
vratiće se pokolenja nova,
na ognjišta svojih pradjedova

Vasilije od Semberije