Ilic95 - poruka glasi:

"Њихова историја за последњих пет векова је историја највећег јунаштва које се може замислити. Нека њихова дела превазилазе машту. Човек се развијао само у духу јунаштва, кашто, изгледа, до себичности и окорелости. Постојао је једино јунак. Јуначка сујета, јуначки понос и охолост су, ако се тако може рећи, безгранично истицани. Оно што је испуњавало живот сваког члана племена, основна мисао у животу, било је јунаштво. Чим изиђе из колевке дете почиње „трчати за славом и споменом", каже Марко Миљанов, славни војвода кучки. Младићи сањају, да женидбом уђу у јуначки род, ако не непосредно, а оно бар преко неке од најдаљих рођака („преко девете одиве". Тако су осетљиви кад су у питању част и достојанство, племе и братство, да се сваки брижљиво чува од сваке увреде. Ако би се увреда ипак догодила, „падне глава", чак и због најбезначајнијих ствари. Не треба ни ради чега живог ономе човеку који остане без образа. Песма вели: „Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека". Народни идеали, јуначко име и част су драгоценији од живота. За ове идеале умиру не само са стоицизмом него, како песма каже, „смрти се смију и ругају". Мајке и жене више воле кад им синови и мужеви с чашћу погину, но да су са најмање повређеним образом остали у животу. Родитељи не знају за жалост и тугу, ако су њихови јуначки погинули. Они знају, да се тешко живи у њиховој сиромашној земљи, али се могу починити славна дела, умрети дивном смрћу и бити опеван у песмама... Над свима осталим превлађују два осећања: племенска слава и част и национална мисао или „вера Обилића", главног косовског јунака. Црногорци су испуњени „вером Обилића" као Јевреји Старога Завета вером у Јехову. Главна храна су им предања о Косову и о српској Немањићкој држави, и ова предања знају чак и жене и деца. Сви су прожети мишљу ослобођења српске земље од туђинског јарма — свега ,,што је наше од старине било", како песма каже".

Јован Цвијић о динарским цртама и особинама Црногораца, Балканско Полуострво, стр. 368-369.