Radioaktivne seme nisu jedini nacin pomocu kojih mozemo datirati Zemlju ili njene sisteme. U stvari, postoji stotine satova. Proucavanje mnogih od tih fizickih procesa ili sistema daje starost koja je previse mala u odnosu na ono sto tvrdi evolucija. Ovi satovi su procenjeni na potpuno isti konceptualni nacin kao i radioaktivni satovi, ali su potpuno drugaciji po obimu. Kod tehnika radioaktivnog datiranja se pojedinacne stene ili grupe stena uzimaju i datiraju. Ali stena moze, naravno, biti kontaminirana (zagadjena novopridoslim materijalima) i promenjena u svom mineralnom i hemijskom sastavu. Kod ostalih tehnika, na koje zelimo da usmerimo paznju, cela Zemlja ce biti uzorak. Posto je skoro nemoguce promeniti hemijski sastav Zemlje u nekom znacajnom stepenu, ovi procesi daju mnogo vecu tezinu razmatranju.

Jedan od ovih globalnih procesa je vec spomenut - globalna produkcija radioaktivnog ugljenika. Zapamtimo da je C-14 mnogo redji u poredjenju sa C-12. Sadasnja izracunata stopa priliva kosmickog zracenja (koje uzrokuje nastanak C-14), daje iznos ravnoteznog C-14 koji globalno iznosi 75 tona. Kalkulacije pokazuju da pri sadasnjoj stopi, ovaj iznos ne moze mnogo veci, posto se on kontinuirano raspada natrag u azot. Danas postoji samo oko 62 tone, ali taj iznos se povecava.

Razmatranjem da odnos C-14/C-12 jos nije dostigao ravnotezu, ali ipak se povecava, mi mozemo odrediti, vracanjem u proslost, vreme kada ugljenika C-14 nije bilo. Ovaj proracun ima dozu nesigurnosti, ali on daje maksimalnu starost za sadasnje povrsinske slojeve na Zemlji (ukljucujuci okeane, atmosferu i povrsinu kopna) od oko 10.000 - 15.000 godina, a ona moze biti i mnogo manja. Ako je Zemljina povrsina starija od ovog iznosa, neki ekoloski poremecaji su morali onda u velikoj meri iscrpsti postojeci C-14. Evolucionisti danas mogu tvrditi da sadasnja stopa produkcije C-14 oslikava privremenu promenu u prilivu kosmickog zracenja, ali sigurno je da je to malo vise od ad hoc misljenja zasnovanog na zeljama.

Jos jedan interesantan podatak jeste, da od bilion atoma ugljenika samo jedan pripada C-14 izotopu. Razliciti izotopi ugljenika imaju jednaku verovatnocu da se sjedinjuju sa drugim atomima u formiranju vecih molekula, kao sto je CO2. Na osnovu proucavanja nekih hemikalija i minerala u sedimentnim stenama, ustanovljeno je da je mnogo veca koncentracija CO2 postojala u proslosti, kada je parcijalni pritisak1 CO2 bio vise od 16 puta veci nego danas!2 Posto CO2 u atmosferi tezi ravnotezi sa CO2 u okeanima, i posto zivotinje oslobadjaju CO2, a biljke ga koriste, mnogo veca koncentracija CO2 ukazuje da je mnogo veca biomasa postojala u proslosti nego danas. To podupire izvestaj koji dobijamo iz Biblije, da je prepotopni svet bio dobro osmisljeno mesto sa zivim svetom u izobilju, sto je dobro poduprto analizom fosilnog zapisa.

Ponovo vidimo da je biblijski model u skladu sa C-14 podacima, dok to nije slucaj sa modelom stare Zemlje.

Mnogo slicnih hronometara se moze izloziti koriscenjem cele Zemlje kao uzorka, koji ukazuju na mladu Zemlju, ali mi cemo izneti samo nekoliko najociglednijih.

Literatura

1. Parcijalni pritisak je doprinos svakog pojedinog gasa u smesi gasova koji daju ukupan pritisak u smesi.

2. Yapp, Crayton J., and Harold Poths Ancient Atmospheric CO2 Pressures Inferred from Natural Geothities, Nature, 23 January, 1992, pp. 342-344.