Pitanje koje se cesto spominje, kada se govori o evoluciji ili stvaranju, jeste pitanje prelaznih formi. Naime, teorija evolucije tvrdi da je nakon nastanka zivota na Zemlji, doslo do razvoja tog primitivnog zivog organizma u slozenije i razvijenije forme zivota. Taj proces se, navodno, odvijao tokom dugog vremenskog perioda (od oko 3,5 milijarde godina), kada su se primitivni jednocelijski organizmi transformisali ili evoluirali u beskicmenjake i biljke, beskicmenjaci dalje u ribe, ribe u vodozemce, vodozemci u gmizavce, gmizavci u ptice i sisare, i konacno je nastao covek od najprimitivnijih placentalnih sisara - bubojeda, koji su evoluirali u majmunolika bica.

Sa druge strane, prema konceptu stvaranja, Stvoritelj je stvorio sve osnovne tipove zivota tokom 6 dana stvaranja, kao sto je to opisano u prva dva poglavlja 1. Knjige Mojsijeve. Kasnije su se od tih ishodisnih tipova razvile sve danas postojece i izumrle vrste organizama.

Vecina evolucionista smatra da se evolucija odigravala polako i da ostaci zivota iz proslosti, sacuvani kao fosili, predstavljaju dokaz za evoluciju. Naime, vecina evolucionista tvrdi da u fosilnom zapisu postoje prelazne forme koje dokazuju da su, na primer, ribe prohodale i tako nastali vodozemci, da su neki gmizavci evoluirali u ptice, da su neki bubojedi evolirali u majmune, a ovi kasnije u ljude, itd.

Predvidjanje koje proizilazi iz koncepta stvaranja jeste da u fosilnom zapisu nema prelaznih formi, zato sto je Stvoritelj stvorio sve organizme odvojeno, po svojim vrstama (odnosno tipovima). Dakle, u pocetku je stvoren, na primer, ishodisni tip macaka, od kojih su se kasnije razvile sve vrste macaka, a na isti nacin su stvoreni i ostali oblici zivota.

Kada govorimo o prelaznim formama, postavlja se pitanje, koliko je opravdano govoriti o prelaznim formama kada je toliko stvari poznato iz oblasti genetike? Naime, ako neko zastupa teoriju evolucije, trebalo bi da ponudi mehanizme za odvijanje evolucije. Zastupnici ove teorije obicno kazu da su mutacije stvarale varijabilnost u populacijama, a da je kasnije prirodna selekcija favorizovala najnaprednije forme. Dakle, mutacije su motor evolucije.

Svako ko je ucio osnove genetike zna da su mutacije nasumicne i stetne pojave. Mutacije mogu da izazovu varijabilnost u populaciji tako sto ce stvoriti razlicito degenerisane oblike, a razlicito degenerisani oblici ne mogu dati
aprednije oblike. Pored toga, naucno je dokazano da stecene osobine nisu nasledne. O mutacijama cemo posebno govoriti u segmentu Mutacije.

Dakle, sa aspekta genetike je potpuno nelogicno traziti u fosilnom zapisu prelazne forme. Ali, posto se jos uvek naveliko prica o postojanju prelaznih formi koji podupiru evoluciju, mi cemo obraditi najpoznatije, i najcesce pominjane, navodne prelazne forme koje navode evolucionisti.

Vredno je pomena da danas mnogi poznati evolucionisti odustaju od prelaznih formi jer uocavaju da fosili ne podupiru koncept filetickog gradualizma, odnosno polagane evolucije. Medjutim, ti evolucionisti iako priznaju da u fosilnom zapisu nema prelaznih formi, oni i dalje veruju da se evolucija desila, ali u skokovima, i da zato ne postoje prelazne forme. Taj novi koncept se zove isprekidana ravnoteza ili punktuisani ekvilibrijum.

Takodje, jos uvek postoje evolucionisti koji kada govore o prelaznim formama i evoluciji navode Hekelov biogenetski zakon kao dokaz za njihov koncept, iako su ovaj zakon odbacili skoro svi evolucionisti.

U daljem izlaganju razmotricemo kako izgledaju prelazne forme u svetlu fosilnog zapisa.