Morski sisari se iznenada pojavljuju u fosilnom zapisu kao kitovi, delfini, morske krave itd. Na primer, u jednoj od Romerovih zakljucnih tvrdnji u njegovim raspravama o potkopitarima (subungulatima) (slonovima, morskim kravama i dr.), on kaze: Surlasi i sirene vec su razlicite grupe u vreme kada se prvi put javljaju u fosilnom zapisu.
Olson tvrdi, da ako trazimo pretke morskih sisara, nailazimo na prazan zid dug koliko i prelazni stepeni izmedju kopna i mora.2 Ova primedba ukljucivala je tuljane, delfine i kitove. Jednostavno nema prelaznih formi u fosilnom zapisu izmedju morskih sisara i njihovih pretpostavljenih kopnenih sisarskih predaka.

Romer sugerise da su kitovi nastali od jednog primitivnog mesozdera,3 mada u pogledu Sirenia (morske krave) i Cetacea (kitovi, delfini) on dopusta da: Mi ne znamo njihovo kopneno poreklo i ne mozemo biti sigurni u njihovo mesto nastanka. Zanimljivo je primetiti da je mnogo takozvanih primitivnih sisara mesozdera imalo 40 zuba diferenciranih u sekutice, ocnjake, pretkutnjake i kutnjake. Morska prasad, delfini i kitovi, medjutim, mogu imati i mnogo vise od tog broja (morsko prase ih ima 300), i zubi tih morskih sisara obicno su prosti kocici ili klinovi i nisu podeljeni u sekutice, ocnjake, pretkutnjake i kutnjake.

Wursig je predlozio nedavno da su delfini mogli evoluirati od kopnenih sisara koji lice na danasnje dvoprste ungulate kao sto su krave, svinje i bufali.5 (slika) Sasvim je neozbiljno, pocevsi sa kravama, svinjama ili bufalima, zamisliti na sta su mogli liciti posrednici.

Skorasnja tvrdnja da je pronadjena prelazna forma izmedju kopnenih sisara i kitova objavljena je u novinskim i magazinskim clancima sirom sveta. Na primer, clanak Associated Press-a od 15.aprila 1983. pojavio se u Detroit Free Press-u pod naslovom Nedostajuce karike fosila povezuju kitove sa kopnenim sisarima. U ovom clanku se iznosi da su naucnici otkrili 50 miliona godina stare fosile 2 metra dugog kopnenog stvorenja koje su opisali kao kariku koja nedostaje izmedju kitova i kopnenih zivotinja. Ovaj clanak nastavlja tvrdnjom da fosilni ostaci predstavljaju najstariji i najprimitivniji oblik kita ikad otkriven - jedan vodozemski sisar koji je ziveo i razmnozavao se na kopnu, a hranio se u morskim plicacima. Trebalo bi odmah biti sumnjicav prema terminu kit datom takvom jednom stvorenju, sta god da je to bilo, s obzirom da su kitovi totalno nesposobni za zivot i razmnozavanje na kopnu.

Novosti ove vrste, neodredjene i nepouzdane kakve vec mogu biti, bez sumnje su dobrodosle evolucionistima posto su zaista, kao sto je slucaj sa svim drugim sisarskim redovima, jedan veliki jaz izmedju reda Cetacea (ovaj red ukljucuje sva stvorenja obuhvacena kao kitovi - kitovi, delfini i morska prasad) i bilo kakvih pretpostavljenih predackih stvorenja. Govoreci o kitovima, Colbert kaze:

Ovi sisari mora da su imali jedno vrlo staro poreklo, jer posrednicke forme nisu prisutne u fosilnom zapisu izmedju kitova i predackih krednih placentala. Kao i sismisi, kitovi (koristeci ovaj termin u jednom generalnom i zakljucnom smislu) pojavljuju se iznenada u ranom tercijeru, potpuno adaptirani dubokim modifikacujama osnovne sisarske strukture za jedan visoko specijalizovani nacin zivota. Zaista, kitovi su cak i izolovaniji u odnosu na druge sisare nego sismisi; oni stoje sasvim sami.

Ali sta je sa materijalom na kome su zasnovani novinski clanci? Moze li ovaj materijal razumno biti interpretiran kao kitovski? Artikli su bazirani na intervjuima sa Dr. Philip Gingerich-em sa micigenskog univerziteta i na clanku koji su objavili Gingerich, Wells, Russell i Shah u magazinu Science.7 Ovaj fosilni materijal sastoji se od zadnjeg dela lobanje, dva fragmenta donje celjusti, i izolovanih gornjih i donjih obraznih zuba. Stvorenje koje je ovim materijalom navodno predstavljeno, nazvano je Pakicetus inachus (ne moze se, naravno, nikada biti siguran da li rasprseni fosilni materijal sav pripada istoj vrsti). (slika)

Ovaj fosilni materijal nadjen je u fluvijalnim crvenim sedimentima, ili recnim depozitima obojenim materijalom namocenim gvozdenom rudom. Ova formacija tako predstavlja jedan terestricni ili kontinentalni depozit. Fosilni ostaci vezani za Pakicetus-a dominiraju kod kopnenih sisara. Nesisarski ostaci ukljucuju druge terestricne ostatke slicne onim kod puzeva, riba (narocito kod morskog pauka), kornjaca i krokodila. Ovaj dokaz ukazuje pre na jednu fluvialnu i kontinentalnu, nego na morsku sredinu, kao sto bi se ocekivalo za kitove ili kitolika stvorenja.

Autori tvrde da baza lobanje (samo je zadnji deo lobanje nadjen) bez dvoumljenja pripada primitivnom kitu. Na osnovu kratkog opisa datog u ovom clanku (osam redova teksta) nema nacina da se sazna da li je on tacan, osim preko izjave autora. Izgleda vrlo znacajno u tom smislu, medjutim, da je slusni mehanizam Pakecetus-a bio pre od jednog kopnenog sisara nego od kita, posto nema dokaza da je on mogao cuti direktno pod vodom, niti ima dokaza vaskularizacije srednjeg uva da bi se odrzao pritisak za vreme ronjenja.

Zubi Pakicetus-a, po autorima, podsecaju na one terestricnih mesonihida Condylarthra i takodje su slicni zubima srednjeokeanskih arheocetnih Cetacea kakvi su Protocetus i Indocetus. Za mesonihide se misli da su kopneni sisari koji su imali kopita i hranili se strvinom, mekuscima ili cvrstom biljnom materijom.8 Autori spominju dva druga primitivna kita, Gandakasia i Ichthyolestes, poznatih samo po zubima, koji su nadjeni u istoj formaciji sa Pakicetus-om. Njih je opisao West,9 i ranije su bili identifikovani kao kopneni sisari (posebno mesonihidi). West ih, medjutim, pripisuje redu Cetacea.

Nije nadjen ni jedan fragment postkranijalnog skeleta ovih bica, tako da nemamo ideju kako su ona zaista izgledala. Cinjenica da su njihovi ostaci nadjeni u jednom kopnenom fluvijalnom depozitu sa fosilima mnogih drugih kopnenih zivotinja, da su njihovi zubi bili vrlo slicni zubima poznatih kopnenih zivotinja, i da njihov slusni mehanizam ocito nije bio onaj kao kod kita, izgleda da ukazuje, da kazemo bar, da tvrdnja da je nedostajuca karika izmedju kitova i kopnenih sisara pronadjena - vrlo preuranjena. Podsecamo se tvrdnje profesora Dereka Agera (nije prijatelj kreacionista), da je svaka evoluciona prica koju je naucio kao student danas deplasirana.10 Mi pretpostavljamo da ce se Pakicetus eventualno pridruziti redovima deplasiranih
edostajucih karika.

Literatura

Ref 1. A. S. Romer, Vertebrate Paleontology, 3rd ed. , U. of Chicago Press, Chicago, 1966.

Ref 2. E. C. Olson, The Evolution of Life, The New American Library, New York, 1965.

1. Romer, Ref. 1, str. 254.

2. Olson, Ref. 2, str. 178.

3. Romer, Ref. 1, str. 279.

4. Romer, Ref. 1, str. 339.

5. B. Wursig, Sci. Amer. 240(3):136(1979).

6. E. H. Colbert, Evolution of the Vertebrates, John Wiley and Sons, New York, 1955, str. 303.

7. P. D. Gingerich, N. A. Wells, D. E. Russel and S. M. I. Shah, Science 220:403 (1983)

8. Romer, Ref. 1, str. 244.

9. R. M. West, J. Paleont. 54:508 (1980).

10. D. V. Ager, Proc. Geol. Assoc. (Britain) 87:132 (1976).