Kakva je situacija sa fosilnim zapisom reda Primata, u koji spada i covek? Za Prosimie se pretpostavlja da su najraniji predstavnici primata, i evolucionisti tako veruju da su svi ostali primati evoluirali iz jednog od njih. Zivi prosimii ukljucuju lemure, lorise i tarsiuse.

Mada se pretpostavlja da su primati evoluirali od insektivornog pretka, nema serija prelaznih formi koje povezuju primate i insektivore. Elwin Simons, jedan od vodecih svetskih eksperata na polju primata, mora priznati da Uprkos poslednjim nalazima, vreme i mesto porekla reda primata ostao je obavijen misterijom.1 Romer primecuje da su se rani lemuri pojavili iznenada kao emigranti sa nekog nepoznatog podrucja.2 Ovo je morao reci s obzirom da paleontolozi nisu na osnovu fosilnog zapisa mogli utvrditi kako su se lemuri pojavili. Kelso je primetio da:

Prelazna forma od insektivora u primate nije dokumentovana fosilima. Osnova znanja o prelazu zasniva se na zakljuccima o zivim formama.3

Dakle, mozemo videti da od samog pocetka poreklo citavog reda primata ne moze da se determinise iz fosilnog zapisa. Ako su primati evoluirali, trebalo bi da serije prelaznih formi vode unazad do njihovih insektivornih predaka, ali takve prelazne forme nisu nadjene. Naravno, to je upravo ono sto su kreacionisti i ocekivali da ce zapisi i pokazati.

Poseban insektivor za koga evolucionisti smatraju da je predak primata je rovcica. Ovaj zakljucak se bazirao na radu Wilfred Le Gros Clark-a iz 1920. godine na azijskoj rovcici, Tupaia. Le Gros Clark je mislio da moze videti mnogo slicnosti izmedju rovcica i primata. Proucavanja iz protekle dve dekade, medjutim, pokazala su da Le Gros Clark nije bio u pravu. Jos 1966. godine C.B.G.Campbell, u svoj kritici ovog odnosa kaze:

Moram pokusati da ukazem na veliki broj skorasnjih proucavanja koji su rezultirali cinjenicom, da blizak odnos izmedju rovcica i primata nije moguc.4

Campbell tvrdi da je bilo urodjene privlacnosti u nizu: rovcica - lemur - tarsijer - majmun - covek, sto je bilo u velikoj meri odgovorno za njegovo prihvatanje. Nema sumnje da je drugi faktor bila autoritativna pozicija koju je Le Gros Clark zauzimao u antropologiji.

Mnogo skorije, R. D. Martin, na osnovu svojih proucavanja materinskog ponasanja rovcica i primata, zakljucio je da
ovcica nije na spisku ljudskih predaka.5 Za razliku od primata koji sve vreme pokazuju materinsku brigu, Martin je primetio da zenka rovcice posecuje leglo samo oko deset minuta svakih cetrdeset osam sati, za vreme kojih brine o mladima. To je jedina briga koju im ukazuje. Dalje, procenat masnoce u mleku rovcice iznosi 25%, dok je kod primata obicno samo 1-3%, i nikada ne prelazi 5%. Martin takodje primecuje cinjenicu da siroko rasprostranjena procena o rovcicama, publikovana u knjizi koju je izdao W.P.Luckett, potpuno kida sve veze izmedju rovcica i primata.

Kelso tvrdi da nema fosilnog dokaza koji povezuje primate sa insektivorima (rovcicama). Campbell, Martin i mnogi drugi, dokumentovali su cinjenicu da nema dokaza u proucavanjima zivih rovcica koji bi ih povezali sa primatima. Tako nema dokaza ni u proslosti ni u sadasnjosti koji bi stavili u vezu primate sa bilo kojim drugim stvorenjima. Na samom pocetku, evoluciono poreklo coveka proglaseno je nistavnim - aktuelnim empirijskim naucnim dokazom. Primati, kao grupa stoje potpuno izolovani od svih ostalih stvorenja.

Za prosimie se verovalo da su bili pocetak platirina (juzni i centralnoamericki ili majmuni novog sveta) i katarina, u koji spadaju majmuni novog sveta i pracovek. Nema prelaznih formi izmedju majmuna novog sveta i njihovih pretpostavljenih predaka, prosimia. Romer tvrdi,
a zalost, malo je poznato o fosilnoj istoriji juznoamerickog majmuna.6 Kelso primecuje:

Detalji evolucione pozadine majmuna novog sveta, Platyrrhinae, nesumnjivo bi bili informativni i interesantni, ali na zalost, o njima znamo vrlo malo.7

Zaista vrlo malo! U stvari nista nije poznato. Kada su se majmuni prvi put pojavili u Juznoj Americi, bili su upravo to - majmuni. Nema prelaznih formi. Niti je iko uspeo u pronalazenju pretka majmuna novog sveta. Tako Kelso kaze:

Nesumnjivo, fosilni dokazi pojave majmuna novog sveta mogli bi dati kjuc za ulazak u glavnu evolucionu sliku primata, ali, cinjenica je, da taj zapis jednostavno ne postoji.8

Medjutim, nema prelaznih formi ni izmedju prosimia i katarina. Tako Simons iskreno kaze: Iako se tvrdilo, u stvari nema takve pojave kao sto je protokatarina, poznate u fosilnom zapisu.9 U kasnijoj publikaciji on je izjavio:

Ni jedan fosil primata iz eocenske epohe sa bilo kog kontinenta (ti rani prosimii nadjeni su jedino u Severnoj Americi i Evropi) nije se javio kao odgovarajuci predak velikog podreda katarina, obuhvatajuci sve zive vise primate novog sveta, ukljucujuci i coveka.10

Dakle, fosilni zapis dva puta je zakazao u dokazivanju covekovog pretpostavljenog pretka: prethodnici celog reda primata nedostaju, i prelazne forme izmedju prosimia, navodno primitivnijih od primata, i katarina ili
aprednijih primata, nikada nisu nadjeni.

Covek i majmuni klasifikovani su u superfamiliju Hominoidea, i sva takva stvorenja pripisuju se hominidima. Predlozena je sema za evoluciju hominida. (slika) Konsenzus medju evolucionistima je da su simpanze i gorile nasi najblizi rodjaci medju majmunima.

Evolucionisti veruju da je nekada u proslosti postojala populacija majmunolikih stvorenja koja se odvojila u podpopulacije, jedna je dala gorile, a druga se opet razdvojila u simpanze i coveka. Vreme tog poslednjeg zajednickog pretka majmuna i coveka je polemicno. Procena varira od cetiri miliona godina do trideset pet miliona godina, u zavisnosti ko prica. To samo potvrdjuje koliko se malo zna o tome. Dok paleontolozi traze pretpostavljenog zajednickog pretka coveka i majmuna, to stvorenje je jos uvek hipoteticko.

Kao sto je vec spomenuto, vecina evolucionista pretpostavlja da su simpanza (Pan) i gorila (Gorilla) mnogo blizi coveku nego orangutan (Pongo). Ta pretpostavka bazira se na molekularnim, biohemijskim, i hromozomskim podacima. Na primer, kada je DNA coveka i africkog majmuna (gorila i simpanza) hibridizovan, javio se 1,1% bazne nejednakosti, dok je neslaganje izmedju coveka i orangutana 2,4%.11 Filogenija bazirana na ovom tipu podataka bio je izazov za Jeffrey Schwartz-a, profesora antropologije na pitsburskom univerzitetu.

Schwartz istice da od dvadeset sest jedinstvenih crta koje covek deli sa zivim hominidima, svih dvadeset sest deli sa orangutanom, samo sest sa simpanzom i gorilom, i pet sa gibonom (Hylobates).12 Neke od crta covek deli sa orangutanom ali ne i sa africkim majmunom, sto, po Schvartz-u, ukljucuje duzu dlaku, razdvojenije mlecne zlezde, duze vreme trudnoce (jednako kod coveka i orangutana), cvrscu kutnjacku gledj, duboko zasiljene obrazne zube, snosaj nevezan za specificni deo menstrualnog ciklusa, i najvisi estriol nivo za vreme menstrualnog ciklusa. Schwartz smatra da ti podaci pokazuju da je covek mnogo blizi orangutanu nego africkom majmunu. Schwartz porice znacaj mnogih molekularnih i biohemijskih podataka koji pokazuju blisku vezu izmedju coveka i africkog majmuna, nego izmedju coveka i orangutana, i interpretira neke od ostataka kao dokaz da su covek i orangutan blize povezani nego covek i africki majmun.

Kreacionisti podsecaju da slicnosti ne znace obavezno i dokaz genetskog porekla. Zanimljivo je da su evolucionisti u stanju da pruze kontradiktorne postavke u zavisnosti kojim slicnostima zele da ucvrste povezanost. Ovo je posebno slucaj kod Schwartz-a koga privlaci koriscenje molekularnih i biohemijskih podataka u ucvrscivanju filogenetskih odnosa izmedju coveka i majmuna.

Evolucionisti se srecu sa velikom frustracijom u svom pokusaju da konstruisu filogenetsko evoluciono drvece koje se zasniva na fosilnom zapisu, jer sistematsko odsustvo prelaznih formi u poslednje vreme nadjacavaju glasnim povicima o koriscenju molekularnih podataka kako bi ucvrstili odnos. Kreacionisti ne prihvataju taj zakljucak baziran na takvim podacima, i prihvataju pomoc iz evolucionih krugova, kao sto je ova koju pruza Schwartz.

Znacenje takvih odnosa zasnovanih na pretpostavkama evolucionih veza, na neki nacin je konfuzno u radu Benveniste-a i Todaro-a objavljenih 1976.11 Kao sto je ranije pomenuto, DNA hibridizaciona ispitivanja Benveniste-a i Todaro-a pokazuju da su africki majmuni, gorila i simpanza, mnogo blizi coveku od azijskih majmuna, orangutana i gibona. Hibridizacija DNA gorila, simpanza, orangutana, gibona i coveka sa DNA kopijom babun tipa C virusa, pokazale su da ljudska DNA hibridizuje sa DNA kopijom babun virusa u istom stepenu kao DNA gibona i orangutana, i da je stepen hibridizacije ljudske, gibonske i orangutanske DNA sa babun tipom C virusa DNA kopije, bio manji od onog DNA gorila i simpanzi. Ovo ukazuje da je covek blizi orangutanu nego gorili i simpanzi, s obzirom da DNA coveka i orangutana hibridizuje slicno sa babunskim tipom C virusa, dok je reakcija DNA coveka, gorile i simpanze sa babunskim tipom C virusa bila nejednake vrednosti.

Takav zakljucak, premda u slaganju sa podacima koje razmatra Schwartz, i pored toga je u suprotnosti sa zakljuccima zasnovanim na drugim DNA hibridizacionim proucavanjima i sa konsenzusom mnogih evolucionista da je covek vise povezan sa gorilama i simpanzama nego sa orangutanima. Benveniste i Todaro, tako, skrecu paznju na cinjenicu da rezultati bazirani na babun tipu C virusa DNA kopija, ne pokazuju da je covek blizi gibonu i orangutanu nego gorili i simpanzi, ali slicnosti i razlike uslovljene su cinjenicom da je predak coveka azijskog porekla, dok je predak gorile i simpanze africkog porekla. Oni smatraju da nakon sto se ljudski predak razdvojio od pretka gorile i simpanze, on je migrirao u Aziju i tamo ostao nekoliko miliona godina. Tako oni pretpostavljaju da su mnoga ljudska evoluciona nalazista u regionu daleko od Afrike, koja je dom babuna, gorila i simpanzi, i tog coveka ili njegovog pretka, nastala skorasnjom migracijom njihovih srodnika. S obzirom da nije bio izlozen babun tipu C virusa, koji je bio rasiren sirom Afrike ali ne i Azije, mogucnost slaganja virogena coveka, orangutana i gibona, manja je od mogucnosti gorile i simpanze. Ova mastovita prica jos jednom nas podseca da se teorija evolucije tumaci tako plasticno, da nije bitno koji se podaci koriste, teorija moze biti dovoljno naklonjena da sve ucini savrsenim. Mi smatramo da nam razlike ili slicnosti u ovim podacima ne govore nista o genetskim odnosima.

Romer smatra simpanze i gorile za
ajvise razvijene zive clanove antropoid grupe. Sta moze reci o njihovom poreklu? On kaze: Nase poznavanje fosilne istorije ovih visih majmuna i pretpostavljenih ljudskih predaka je na vrlo tuznom nivou.13 Neki smatraju da preci simpanze, gorile i orangutana mogu biti nadjeni u vrsti Dryopithecus-a, fosilnim majmunima nadjenim u Africi, Evropi i Aziji.14

Sta antropolozi kazu o ljudskom poreklu od njegovog majmunolikog pretka? Pilbeam kaze sledece:

Izgleda da se radije prihvataju generalne pretpostavke, na zamagljeni nacin, da je koren prapleistocenskog hominidnog pretka stavljen negde u Dryopithecinae.15

Kada je naucnik prisiljen da nesto pretpostavi na
adije zamagljen nacin, sigurno je da koristi nenaucni metod kako bi dokazao nesto sto je nemoguce dokazati naucnim metodom. Koji cudni kvaliteti nadjeni u zivotinji mogu navesti paleontologa da sa jedne strane tvrdi da je to predak simpanze, gorile i orangutana, a opet sa druge strane da je to predak ljudske rase?

Pilbeam se ne slaze sa generalnom tvrdnjom da je driopitekus bio predak coveka. Objasnio je svoje uverenje da je driopitekus bio previse specijalizovan, vec potpuno predan svom nacinu zivota da bi proizveo hominide.16

Neki evolucionisti danas insistiraju da ne treba tvrditi da je covek nastao od majmuna, ali se moze reci da su covek i majmun imali zajednickog pretka. Ovo je vrlo besmisleno, i ucinjeno je radi boljeg prihvatanja majmunolikog pretka od strane javnosti. Dok evolucionisti tvrde da covek nije nastao ni od jednog modernog majmuna, vec od njihovog zajednickog pretka, svako od nas ko je mogao videti tog pretpostavljenog pretka, mogao bi ga sa sigurnoscu nazvati majmunom.

Danas je jedina vrsta u Hominidae-u, familiji coveka - Homo sapiens ili moderni covek. Sa kreacionisticke tacke gledista, covek je uvek bio poseban i razdvojen od svih ostalih stvorenja, jedinstveno stvoreno bice. Po evolucionim shvatanjima, covek je imao dugu evolucionu istoriju, njegova pretpostavljena linija predaka razdvojila se od majmuna pre nekoliko miliona godina. Sva stvorenja koja su posrednici izmedju coveka i majmuna stavljeni su kao clanovi Hominidae, a onda prozvani kao hominidi. Evolucionisti tako veruju da je bilo mnogo prelaznih vrsta izmedju coveka i njegovog poslednjeg zajednickog pretka sa majmunima, i jos od Darwin-a traganje za tim pretpostavljenim prelaznim formama traje i jaca.

Nista ne pobudjuje nase interesovanje vise od nagovestaja o poreklu nase vrste. Vise nego jedan nepoznat paleontropolog postao je slavan preko noci zahvaljujuci senzacionalnim tvrdnjama koje su pratili nalazi nekih fragmentarnih ostataka stvorenja, za koje se verovalo da predstavljaju ljudskog pretka, posebno ako je nalaziste bilo negde u Africi ili Aziji. Kao sto cemo videti, mnogo takvih tvrdnji otpalo je kao nedovoljno potvrdjeno, i u nekoliko slucajeva senzacionalni
alazi cak su proglaseni za prevare.

Evolucionisti su predlozili stvorenja koja smatraju posrednicima izmedju majmuna i coveka. (slika) U skladu sa tim, ova pretpostavljena evoluciona istorija zasniva se na pretpostavci da je trajala mnogo miliona godina, medjutim, spisak predlozenih posrednika prilicno je mali, posebno od kako su neki od njih skinuti sa porodicnog stabla.

U nastavku, mi cemo kriticki razmotriti pretpostavljene evolucione posrednike izmedju majmuna i coveka:

1. Ramapithecus
2. Australopithecus
3. Lucy
4. Lake Turkana primerci
5. Starost fosilnih nalaza
6. Homo erectus (Javanski Covek, Pekinski Covek i dr.)

Literatura

1. E. L. Simons, Ann. N. Y. Acad. of Sci. 167:319 (1969).

2. A. S. Romer, Vertebrate Paleontology, 3rd. ed. , The University of Chicago Press, Chicago, 1966, str. 218.

3. A. J. Kelso, Phisical Anthropology, 2nd ed. , J. B. Lippincott, New York 1974, str. 142.

4. C. B. G. Campbell, Science 153:436 (1966).

5. R. D. Martin, Nat. Hist 91:26 (1982).

6. Romer Ref. 3, str. 221.

7. Kelso Ref. 3, str. 150.

8. Kelso Ref. 3, str. 151.

9. E. L. Simons, Ann. N. Y. Acad. of Sci. 102:293 (1962).

10. E. L. Simons, Sci. Amer. 211(1):50 (1964).

11. R. E. Benveniste and G. J. Todaro, Nature 261:161 (1976).

12. J. H. Schwartz, Nature 308:501 (1984).

13. Romer Ref. 2, str. 224.

14. D. R. Pilbeam, Nature 219:1335 (1968).

15. D. R. Pilbeam, Adv. of Sci. 24:368 (1968).

16. E. L. Simons and D. R. Pilbeam, Science 173:23 (1971).