David Pilbeam, nekada na Yale-u, a sada na Harvard Univerzitetu, Elwyn Simons, sada na Duke Univerzitetu, dvojica vodecih paleoantropologa u S.A.D.-u, kao i jos neki, poslednjih godina cvrsto favorizuju Ramapithecus-a kao ranog hominida, stvorenja koje direktno vodi ka coveku.1,10,14-16 Od tada se povremeno u antropoloskoj literaturi i udzbenicima potvrdjuju slaganja, da Ramapithecus i srodni fosili (oznaceni kao ramapitecidi) predstavljaju pretke svih pravih hominida, ukljucujuci coveka. Danas, pod svetlom materijala koji je otkriven, mnogi antropolozi su odbacili Ramapithecus-a kao hominida. Vise se ne smatra za stvorenje koje je vodilo ka coveku.

Fosilni materijal kome je dato ime vrste Ramapithecus, otkrio je 1932. G.E.Lewis, diplomirani student Yale-a, u Siwalik Brdima severozapadne Indije. U stvari, nekoliko drugih fragmenata otkriveno je 1915., i kasnije dodato ramapitekusu. Drugi fosilizovani delovi tog stvorenja takodje su nadjeni u Keniji, Alpima Svabije u Evropi, i u provinciji Junan u Kini, tako da se protezao na sirokom podrucju, s obzirom da su nadjeni na mestima udaljenim 3.000 km. To su uglavnom bili posao i publikacije Simons-a i Pilbeam-a 1960-tih, koji su postavili Ramapithecus-a na porodicno stablo coveka. Pozivanja na te stavove nisu se dugo pojavljivala.

Dr.Robert Eckhardt, antropolog na Pennsylvania State University, bio je jedan od prvih koji je kritikovao status Ramapithecus-a kao hominida. Clanak koji je objavljen 1972.17 bio je podvucen tvrdnjom:

Medju zbrkanim mnostvom ranih fosilnih hominoida, postoji li ijedan koji je morfoloski obelezen kao ljudski hominoidni predak? Ako je utvrdjen faktor genetskog varijabiliteta, odgovor koji se pojavljuje je ne.

Drugim recima, pozivajuci se na Eckhardt-a, nigde medju fosilima majmuna ili majmunolikih stvorenja nije nadjena cinjenica koja bi potvrdila pravog pretka coveka. Kao sto je istaknuto, Simons, Pilbeam i drugi, odredili su Ramapithecus-a za hominida, i ta odluka donesena je na osnovu nekoliko zuba i nekoliko delova vilice. Eckhardt je napravio dvadeset cetiri razlicita merenja na kolekciji fosilnih zuba koji su pripadali dvema vrstama Dryopithecus-a (fosilni majmuni) i jednoj vrsti Ramapithecus-a (pretpostavljeni fosil hominida), i uporedio je stepen varijacije utvrdjen kod tih fosilnih vrsta, sa slicnim merenjima izvrsenim na simpanzama u istrazivackom centru i na uzorku divljih simpanzi iz Liberije.

Stepen varijacije u populaciji simpanza bio je veci od onih u fosilnim uzorcima kod cetrnaest od dvadeset cetiri merenja, isti kod jednog, i manji kod devet merenja. Cak i u manjini slucajeva, gde je stepen varijacije fosilnih uzoraka prevazilazio one kod zivih simpanzi, razlike su bile vrlo male. Tako, kod merenja zuba, bilo je velikih varijacija medju zivim simpanzama ili u pojedinacnim grupama majmuna, nego sto je bilo izmedju Dryopithecus-a, fosilnog majmuna, i Ramapithecus-a, za koga se pretpostavlja da je bio hominid. Setimo se da je Ramapithecus bio odredjen za hominida iskljucivo na osnovu njegovih dentalnih karakteristika!

Eckhard je prosirio svoje proracune na jos pet vrsta Dryopithecus-a i na Kenyapithecus-a, koji je po Simons-u i Pilbeam-u14,18 ekvivalent Ramapithecus-u. Posle iznetog, na osnovu proracuna o velicini zuba, mala je osnova za klasifikaciju driopitekusa u vise od jedne vrste, kako Eckhardt kaze:

Nema iznudjenog dokaza o postojanju ijedne odredjene hominidne vrste za vreme tog intervala, ukoliko oznaka hominid ne oznacava svakog pojedinacnog majmuna koji ima male zube i odgovarajuce malo lice.

Eckhardt-ov je zakljucak da je Romapithecus izgleda bio majmun - morfoloski, ekoloski i po ponasanju.

Walker i Andrews19 opisali su rekonstrukciju dentalne arkade Ramapithecus-a, baziranu na uzorku koji je potpuniji od prethodno proucavanih. Ta rekonstrukcija razjasnila je da Ramapithecus nije imao parabolicnu dentalnu arkadu kao sto se pretpostavljalo na osnovu ranijih rekonstrukcija. Rekonstrukcija je pokazala da su dentalne arkade gornje i donje vilice bile vrlo slicne, ako ne i identicne onome sto bi se kod majmuna i ocekivalo.

Jos skorija otkrica Pilbeam-a20-22 i Alan Walker-a i Richard Leakey-a23 definitivno su potvrdila da je Ramapithecus bio pongid, a ne hominid. Ta otkrica nisu ukljucivala samo zube i vilicne fragmente, vec i delove lobanje, lica i nekoliko kicmenih kostiju.

U svojoj knjizi, The Evolution of Man,24 izdatoj 1970, Pilbeam je upozorio:

Pokretanje, kao i velicina tela, nisu moguci bez nekih postkranialnih kostiju. Ne bi bili mudro spekulisati o kretanju Ramapithecus-a na osnovu poznavanja njegovih zuba i vilice!

Sada, kao sto je priznao u svom clanku iz 1984.,22 poverovao je da je Ramapithecus hodao na dve noge iskljucivo na osnovu fragmenata vilice i zuba, i javno je to proklamovao. Sada je obelodanio da je ta tvrdnja bila bazirana vise na njegovim neobjektivnim idejama nego na stvarnim podacima.

Fosili koje su otkrili Pilbeam u Pakistanu, i Walker i Leakey u Keniji, bili su isprva pripisani rodu Sivapithecus, ciji su fosili prvi put nadjeni 1910. u Indiji. U svakom slucaju, sada je poznato da su Ramapithecus i Sivapithecus dovoljno slicni da bi mogli pripadati istom rodu ili istoj vrsti.20-22 Jedno od Pilbeam-ovih otkrica datira od pre osam miliona godina, a drugo od pre trinaest miliona godina. Pilbeam izvestava da njegovi nedavno otkriveni fosili Sivapitecus-a otkrivaju neobicne specificnosti anatomskih crta lica i lobanje, identicnih sa onim orangutana. Na osnovu tih dokaza, Pilbeam je izjavio da Ramapithecus (i Sivapitecus, naravno) mora biti skinut sa polozaja hominida.22

Walker i Leakey tvrde da njihovi fosili Sivapithecus-a, za koje kazu da su stari sedamnaest miliona godina, otkrivaju veliku slicnost sa modernim orangutanom.23 U stvari, Walker kaze: Jereticki je tako tvrditi, ali mozda su orangutani zivi fosili. Drugim recima, Walker pokusava da kaze da su zivi orangutani toliko slicni fosilima Sivapithecus-a, da je orangutan zivo olicenje Sivapithecus-a. Oni ne mogu naterati sebe da priznaju da je Sivapithecus bio orangutan, naravno, jer bi to bila jeres.

Tako, Sivapithecus-Ramapithecus pretvorio se u stvorenje nalik orangutanu, a ne u bice od koga ce kasnije nastati covek. Nakon sto je objavljeno da Sivapithecus-Ramapithecus nije bio hominid, ali je bio neverovatno slican modernim orangutanima, neverovatno je da Walker sada tvrdi da je to stvorenje bilo predak orangutana, simpanze, gorile i coveka!23 Sta je osnova za tako zaprepascujucu tvrdnju? Osnova za takvu tvrdnju je ta sto su fosili bili nadjeni u Africi (odakle gorila i orangutan navodno poticu), i pretpostavljena starost fosila (vecina evolucionista veruje da je starost pretpostavljenog zajednickog pretka svih majmuna i coveka najmanje sedamnaest miliona godina ili vise). Tako, iako njihovi fosili izgledaju bas poput orangutanskih, oni su izabrani za kandidate predaka svih majmuna i coveka, samo zbog pretpostavke da su dovoljno stari i sto su nadjeni na odgovarajucoj lokaciji. Secamo se da je jednom Mark Twain primetio da je nauka zaista fascinantna pojava, jer se zahvaljujuci neozbiljnom koriscenju cinjenica mogu dobiti neverovatni proizvodi pretpostavki! Ali, naravno, novine su sirom sveta objavile tvrdnju o zajednickom pretku, i novi mit je rodjen.

Kao sto cemo kasnije videti, Ramapithecus je samo jedno od mnogih u seriji stvorenja za koje se sa vremena na vreme sugerisalo da je karika koja nedostaje, ali za koje se, kada su kompletniji dokazi bili prikupljeni, ispostavilo da pripada porodici majmuna. Dva stvorenja koja su prethodila Ramapithecus-u u toj seriji bili su Dryopithecus i Oreopithecus. Oba su jedno vreme bili smatrani hominidima (Oreopithecus je, u stvari, od raznih istrazivaca bio proglasen za majmuna, hominida, pa cak i svinju!25), ali su sada prepoznati kao majmuni.20-22

Kao sto je ranije spomenuto, pretpostavljeni zajednicki predak majmuna i coveka jos nije otkriven. Mnogi evolucionisti veruju da je zajednicki predak postojao pre oko dvadeset miliona godina, ili cak i ranije. Eliminacija Sivapithecus-Ramapithecus-a kao moguceg pretka coveka ostavlja pretpostavljenu evolucionu istoriju coveka neispunjenu sve od hipotetickog razdvajanja majmuna i coveka do australopitekusa, datiranog od jednog do cetiri miliona godina na evolucionoj vremenskoj skali.

Literatura

1. E. L. Simons, Ann. N. Y. Acad. of Sci. 167:319 (1969).

2. A. S. Romer, Vertebrate Paleontology, 3rd. ed. , The University of Chicago Press, Chicago, 1966, str. 218.

3. A. J. Kelso, Phisical Anthropology, 2nd ed. , J. B. Lippincott, New York 1974, str. 142.

4. C. B. G. Campbell, Science 153:436 (1966).

5. R. D. Martin, Nat. Hist 91:26 (1982).

6. Romer Ref. 3, str. 221.

7. Kelso Ref. 3, str. 150.

8. Kelso Ref. 3, str. 151.

9. E. L. Simons, Ann. N. Y. Acad. of Sci. 102:293 (1962).

10. E. L. Simons, Sci. Amer. 211(1):50 (1964).

11. R. E. Benveniste and G. J. Todaro, Nature 261:161 (1976).

12. J. H. Schwartz, Nature 308:501 (1984).

13. Romer Ref. 2, str. 224.

14. D. R. Pilbeam, Nature 219:1335 (1968).

15. D. R. Pilbeam, Adv. of Sci. 24:368 (1968).

16. E. L. Simons and D. R. Pilbeam, Science 173:23 (1971).

17. R. B. Eckhardt, Sci. Amer. , 226(1):94 (1972).

18. E. L. Simons and D. R. Pilbeam, Folia Primatol. 3:81 (1965).

19. A. L. Walker and P. Andrews, Nature 224:313 (1973).

20. D. R. Pilbeam, Nature 295:232 (1982).

21. W. Herbert, Science News 121:84 (1982).

22. D. R. Pilbeam, Nat. Hist. 93:2 (1984).

23. Vidi B. Rensberger, Science 84 5(1):16 (1984).

24. D. R. Pilbeam, The Evolution of Man, Funk and Wagnalls, New York, (1970).

25. Pilbeam, Ref. 24, str. 99.