Kao tragac za fosilima, Richard E.F.Leakey moze se uporediti sa tragacem za zlatom koji ima malo obrazovanja, a ipak je bio u stanju da ga bogato unovci. Richard Leakey je sin cuvenih Louis-a i Mary Leakey, koji su oboje stekli doktorske titule. Richard Leakey nikada nije bio na koledzu. Kao tragac za fosilima, on je, medjutim, imao nekoliko prednosti. Godine iskustva koje je imao sa svojim roditeljima i njegovo celo zivotno vreme provedeno u Keniji, imalo je prakticne prednosti. Leakey-jevo ime i njegov polozaj direktora Kenia National Muzeja pomoglo je da se obezbede sredstva, oprema i povoljne mogucnosti neophodne za lov na fosile. Uz to bila je tu i njegova nasledna inteligancija i Leakey ambicioznost.

Leakey-jeva prva ekskurzija u traganju za fosilima u Keniji desila se 1968. godine, kada je on, uz pomoc poklona iz National Geographic Society, poveo tim da istraze podrucje istocno od jezera Lake Turkana (tada zvanog Lake Rudolph) poznato po imenu Koobi Fora i locirano juzno od etiopske granice. Za ovo podrucje se ispostavilo da je bogato fosilima. U toku prve ekspedicije, otkrivene su tri hominid vilice, a 1969. Leakey je nasao odlican uzorak lobanje Australopithecus bosei-ja, slicne onoj koju je njegova majka otkrila u Olduvai-ju u Tanzaniji deset godina pre toga. Godine 1972., Bernard Ngeneo, jedan od Kenijaca iz Leakey-jevog tima, napravio je otkrice koje ce uciniti Richarda Leakey-ja slavnim.

Ovo je bilo otkrice cuvene lobanje, KNM-ER 1470, poznatija kao Lobanja 1470. Zvanicna oznaka stoji pod brojem 1470 Kenia National Museum, kolekcija East Rudolph. Opise ovog materijala Leakey je objavio u britanskom zurnalu Nature60,61 i u National Geographic62, a opisi se mogu naci i u knjigama ciji je autor Leakey.63,64 O opisima ranije nadjenih materijala nadjenih kod East Turkana-e govori se u Leakey-jevoj publikaciji iz 1973.godine,61, a materijal nadjen u ovom podrucju 1973. Leakey je opisao 1974.65 Dobar pregled primeraka East Turkana-e objavili su 1978. Alan Walker i Leakey.66 Bilo je zanimljivo primetiti da u casopisima u kojima se izvestava o otkricu Lobanje 1470 i nekoliko noznih kostiju, Leakey cestita Ngeneo-u i paleontologu John Harrisu za ucinjena otkrica, anatomu Bernard Woodu zahvaljuje na provodjenju mnogo casova u tom mestu pri trazenju fragmenata, i Woodu, antropologu Alan Walkeru i svojoj supruzi Meave na rekonstrukciji materijala. Uz to, Leakey mora da se vrlo oslanjao na druge pri anatomskim analizama, posto sam nema strucno obrazovanje u anatomiji i antropologiji. Ipak je Leakey-jevo ime u novinama stajalo kao da je on jedini autor.

Mozemo se podsetiti da je Johanson, na jednoj konferenciji za stampu oktobra 1974., tvrdio, u pogledu otkrica nekoliko vilica, da s obzirom na ove nalaze Sve prethodne teorije o poreklu coveka koje vode do modernog coveka moraju biti totalno revidirane." U Leakey-jevom clanku u National Geographic-u on kaze: Ili odbacujemo ovu lobanju ili odbacujemo nase teorije o ranom coveku... Ona se jednostavno ne uklapa u ranije modele ljudskih pocetaka.2 Lord Zuckerman je proveo petnaest godina sa timom naucnika, kojih je retko bilo manje od cetiri, proucavajuci australopitekus fosile, koristeci najbolje raspolozive metode anatomoje, pre nego sto su objavili da li su ta stvorenja hominidi ili ne. Johanson i Richard Leakey su bili voljni ne samo da na licu mesta izjave da su njihovi nalazi hominidi, vec su obojica bili smeli, sa malo vremena za proucavanje i nezavisne procene, da izjave kako su njihova otkrica napravila sve ranije teorije o covekovom poreklu zastarelim. Uz saradnju danasnjih mas medija, mladi antropolozi su nasli kratak put do slave - sazvati konferenciju za stampu, pokazati fosile, i praviti smele i mastovite tvrdnje. Petnaest godina detaljnih anatomskih proucavanja u laboratoriji se smatra prosto nepotrebnim i zamornim poslom.

U svom National Geographic clanku,62 Leakey (str. 820) govori o Lobanji 1470 kao o iznenadjujuce naprednom ranom coveku. Na konferencijama za stampu i javnim lekcijama Leakey naglasava da njegova Lobanja 1470 ima mnoge napredne covekolike osobine, u nekim pogledima, kao sto su odsustvo velikih grebena obrva, posedovanje visoko-svodne kupole i odsustvo ikakve indikacije potiljacnog grebena, cak mnogo naprednije od onih Homo erectus-a. Pa ipak, on je izjavio da je ovo stvorenje staro blizu tri miliona godina. Postkranijalni ostaci koji su nadjeni u Koobi Fora Formaciji i za koje je Leakey verovao da daju dokaze stalnog dvonoznog kretanja, nadjeni su na prevelikoj udaljenosti od Lobanje 1470 da bi jasno povezivale ove postkranijalne ostatke sa vlasnikom lobanje, prema Leakey-ju. Procenjeni kranijalni kapacitet od 800 cm3 (druge procene su bile nesto nize), i morfologija kalvarije (lobanjske kape), verovao je Leakey, garantovale su ukljucenje ovog stvorenja u red Homo, ali on nije video ubedljiv razlog da pripise ovo stvorenje Homo habilisu. On ga je tako oznacio kao Homo sp.indet. (neodredjena vrsta, primerak koji je moguce odrediti do vrste).61

Temeljno procenjivanje Lake Turkana primeraka nalazi se u spisu koji su objavili Walker i Leakey.66 U ovom spisu (objavljenom pet godina nakon spisa o kome smo gore govorili), i u knjizi koja je objavljena 1981.67 Leakey izjavljuje da njegovu Lobanju 1470 treba pripisati Homo habilisu, mada koautor ovog spisa, Alan Walker, sada antropolog na John Hopkins Univerzitetu, veruje da je treba smestiti u rod Australopitekus.

U pripisivanju svog 1470 primerka Homo habilisu, Leakey je znatno odstupio od ranijih izjava, a Walkerova sugestija da ga treba smestiti medju australopitekuse znatno snizava njen status. Kao sto je spomenuto gore, Leakey je izjavio u clanku National Geographic-a 1973. da ili odbacujemo nasu lobanju ili odbacujemo nase teorije o ranom coveku. Na predavanju u San Diegu, ne dugo posle toga, autor je cuo Leakey-ja kako izjavljuje da je otkrice Lobanje 1470 ucinilo nevazecim sve tekuce teorije o poreklu coveka, ali on nije imao nista da stavi na njihovo mesto. Ako se, medjutim, Lobanja 1470 moze pripisati Homo habilisu, sigurno nisu sve teorije o poreklu coveka, aktuelne u ono vreme, bile nevazece.

Da je Homo habilis valjana vrsta, izjavio je njegov otac Louis Lakey 1964.68, i stariji Leakey je ukljucio Homo habilisa u sugerisanu liniju za poreklo coveka. Prema Louis Leakey-ju, medju poznatim fosilima, Homo habilis stoji sam u liniji koja vodi prema coveku. Prema njegovom gledistu, australopitekuse, A.africanus i A.bosei (robustus), bile su nemoguce sporedne grane u direktnoj liniji modernog coveka.

Primerci koje je Louis Leakey nazvao Homo habilis-om, otkrio je njegov tim kod Olduvai Gorge-a ne dugo nakon njegovog otkrica Zinjanthropus-a (A. bosei).69,70 Leakey je verovao da su ovi primerci dovoljno veliki da ih smesti u rod Homo. Ovo je stvorilo znatnu kontraverzu, pri cemu su neki podrzavali Leakey-ja, a drugi insistirali da je Homo habilis, mada je njegov kranialni kapacitet (oko 650 cm3) veci nego kod onih manjih varijeteta australopitekusa, bio neodgovarajuci takson i da ove fosile treba zadrzati u rodu Australopitekus.

U prethodnim delovima diskutovali smo o nekim zakljuccima Charles Oxnard-a i Lord Zuckerman-a koji se ticu navodnog dvonoznog kretanja i posrednog statusa australopitekusa. U skorije vreme, Oxnard je objavio studije fosilnih kostiju stopala, oznacenih sa OH 8, koje je otkrio Louis Leakey. Rani studiji Leakey-ja, Day-ja i Napier-a,71 i skorije Susman-a i Stern-a, naveli su istrazivace da tvrde da su ove poslednje kosti stopala od potpuno dvonoznog stvorenja, mada Susman i Stern veruju da su od hominida koji je i dalje zadrzao generalizovani hominidni kapacitet za penjanje po drvecu. Ovi istrazivaci su svi pripisali fosilne kosti stopala Homo habilisu.

Prema analizama Oxnard-a i njegovog saradnika F.Peter Lisowski-og, njihova rekonstrukcija i ponovno zglobljavanje ovih kostiju stopala (OH 8) proizveli su strukturu koja:

...ispoljava osobine koje je vise povezuju sa stopalima razlicitih covekolikih majmuna. Delovi odlivaka ponovo zglobljenog Olduvai stopala (i iz Wenner Gren Foundation-a i iz Kenya National Muzeja) pokazuju da je covekoliki izgled originalnog rekonstruisanog zgloba uzrokovan nizom nekorektnih osteoloskih centriranja.

Kasnije oni tvrde:

Tako je jasno da: a) Olduvai stopalo nije adaptirano za dvonozno kretanje na nacin coveka i b) da ono ispoljava osobine koje imaju stopala arborealnih stvorenja. Takve anatomske karakteristike, koje se povezuju sa dvonoznim kretanjem kod fosila, sugerisu koriscenje kao kod arborealne vrste koja hoda uspravno sa ravnim tabanima (kao simpanza ili gorila), pre nego sa podignutim tabanima coveka.;

Dodatni materijal koji podrzava ovo glediste moze se naci u Oxnardovom spisu koji je objavljen 1981.74

Tako izgleda da u najboljem slucaju postoji sumnja da su ova stvorenja, koja neki nazivaju Homo habilis, hodala trajno uspravno ili posedovala druge karakteristike koje bi garantovale njihovo smestanje u rod Homo. Kada bi se posmatrali danas, vrlo lako bi se prepoznali kao covekoliki majmuni. Oni se ne bi neminovno nazivali orangutani, gorile, simpanze ili imenom bilo kog drugog covekolikog majmuna, buduci da su jedinstveni, ali i pored toga bi se trenutno smestili u porodicu covekolikih majmuna.

Ako, dakle, Lobanja 1470 nije jedinstvena, kao sto je originalno sugerisao Richard Leakey, vec bi trebalo zapravo da, zajedno sa drugim nazvanim Homo habilis, bude smestena u rod Australopithecus, i ako je analiza ovih stvorenja koju su izvrsili Oxnard i njegovi saradnici korektna (mora se dodati u razmatranju Oxnardove procene Homo habilisa da priznajemo da su njegove analize bile ogranicene na Homo habilis uzorke iz Olduvai-ja, posto on jos nije ispitao Lake Turkana fosile), onda stvorenje predstavljeno Lobanjom 1470 ne mora uopste biti covekolika. Sledeci Leakey-jeve senzacionalne i ekstravagantne tvrdnje koje su izrecene u javnim predavanjima i koje su nasle svoj put do stranica National Geographic-a, drugih popularnih publikacija i masovnih medija, mnogi su, ukljucujuci i autora, bili ubedjeni u mogucnost da je Leakey nasao fosilizovane ostatke stvorenja za koje bi se moglo reci da predstavlja varijetet modernog coveka. Sada mozemo uvideti da je najbolji savet uvek izuzetna opreznost. Mnogo godina moze biti potrebno pre nego sto ovaj materijal postane dostupan i dok se ne obave dovoljno pazljive i objektivne analize kako bi se ovaj predmet postavio u pravu perspektivu. Kao sto cemo videti kasnije, trebalo je 50 godina da se otkrije da je ovo prevara, a gotovo 100 godina da se uzdigne status neandertalskog coveka od sirovog podljudskog pretka do potpunog Homo sapiens statusa.

Napravljeno je poredjenje raznih australopitekusa i nekoliko primeraka koji su pripisani Homo habilisu. (slika) U komparativne svrhe ukljuceno je nekoliko primeraka pripisanih Homo erektusu. O Homo erektusu ce se detaljnije diskutovati kasnije. Datumi koji su pokazani su oni koji se javljaju u literaturi. Krhka vrsta, afrikanus, pretpostavlja se da rangira u starosti od gotovo 4 miliona godina do samo jednog miliona godina, bez promene u kranialnom kapacitetu, koji je u proseku oko 400 cm3 ili nesto veci. Raniji istrazivaci smestaju afarensisa u afrikanusa. Robusniji od australipitekusa, robustus se (bosei je generalno ukljucen u robustusa) razlikovao od afrikanusa svojim tipicnim pongidnim sagitalnim grebenom i snaznijom pojavom, i generalno mu se pripisuju datumi koji su, mada se siroko poklapaju sa onim afrikanusa, znacajno mladji od onih koji su dati najranijim primercima afrikanusa. Robustus forma, procenjena kao znatno veca od afrikanus forme, imala je kranialni kapacitet u proseku nesto veci od 500 cm3.

Moze se videti iz ovog uporedjenja da se primerci Homo habilisa poklapaju sa australospitekusima i po kranialnom kapacitetu i po starostima pripisanim ovim stvorenjima. Takodje se vidi da se nekim primercima Homo erektusa pripisuju starosti, isto onoliko, ili vece od onih pripisivanih individuama afrikanus, robustus, i habilis vrsta, mada se za Homo erektusa smatra da je potomak jednog od ovih stvorenja. Ono sto vidimo ovde su stvorenja znacajne morfoloske raznovrsnosti i varijabilnosti koja ispoljavaju znatnu stabilnost ili zastoj. Richard Leakey, dok napominje da uzorci pripisani Homou nadjeni kod East Turkana-e, (tada East Rudolph) pokazuju vecu varijabilnost od australopitekusa, primecuje:

East Rudolph uzorci koji se pripisuju australopitekusu obuhvataju period vremena od tri miliona godina do nesto preko jednog miliona godina, sa ocigledno malo morfoloske promene.=

U pogledu Homo erektusa Walker i Leakey tvrde:

Slicnost ova dva East Turkana primerka u tome da su daleko od toga da su mnogo mladji, snazno sugerise da je Homo erektus bio morfoloski stabilna vrsta coveka u rasponu od oko barem milion godina.>

Tako, vidimo da se individue Australopitekus afrikanusa lako prepoznaju kao Australopitekus afrikanus, mada su nadjeni na mestima Juzne i Istocne Afrike, hiljadama milja dalekim jedna od druge, i razlikuju se, pretpostavlja se, u starosti od jedne do tri miliona godina. Isto vazi i za robostus formu, individue pripisane Homo habilisu, a u velikoj meri i za stvorenja oznacena kao Homo erektus. Dalje, cinjenica da su sva ova stvorenja postojala, istovremeno govori cvrsto protiv onoga sto bi se predvidjalo evolucionom teorijom.

Jedan dopisnik casopisa Nature primecuje:

Takav simpatry Homo-a sa jednom, a sasvim moguce i sa dve forme australopitekusa, znacila bi da ima malo informacija o direktnim i neposrednim precima Homoa. Ovi poznati australopitekusi, savremenici sa Homo-om, ocigledno ne mogu ispuniti predacku ulogu.?

Mada sigurno ne ispoljava nikakvu sumnju u pogledu cinjenice evolucije, paleontolog Stephen J. Gould sa Harvard Univerziteta, ima da kaze sledece u pogledu ovog stanja stvari:

Sta nastaje od nase lestvice, ako postoje tri egzistirajuce linije hominida (A. afrikanus, robusni australopitekusi, i H. habilis), od kojih ni jedna nije jasno izvedena iz druge? Stavise, ni jedna od ove tri ne ispoljava nikakve evolucione trendove u toku njihovog trajanja na zemlji: ni jedna nije dobila veci mozak, niti je uspravnija kako se priblizavaju danasnjem danu.8

Gould veruje da je stara ideja pravolinijske evolucije, sa raznim fosilnim stvorenjima koji predstavljaju precage u lestvici koja vodi ka coveku - pogresna, i da je prava slika slicnija grmu sa mnostvom paralelnih grancica. Ali ovo ostavlja neodgovorenim pitanje sta je dovelo do tog grma? Kako i zasto se evolucija javlja na mahove?

Ova savremenost stvorenja klasifikovanih kao Homo sa australopitekusima, poznata je vec neko vreme. Lous Leakey je pre dve decenije izvestio o savremenom postojanju Australopitekusa, Homo habilisa i Homo erektusa, cije je fosile nasao u Sloju II Olduvai Gorge-a.79,80 Izuzetno iznenadjujuca, a takodje i cinjenica koja je evolucionistima bila vrlo teska za usvajanje, je izjava Louis Leakey-ja da je nasao ostatke kamene kolibe kruznog oblika na dnu Sloja II.80,81 Promisljena izrada takvih sklonista dugo se pripisivala samo Homo sapiensu, i moze se primetiti danas u Africi.

Ako su Australopitekus, Homo habilis i Homo erektus postojali istovremeno, kako je mogao jedan biti predak drugom? I kako bi ijedno od ovih stvorenja moglo biti predak coveku, kad su ljudski nalasci pronadjeni na nizem stratigrafskom nivou, direktno ispod, i tako su raniji u vremenu pretpostavljenom precima coveka? Ako su ove cinjenice o kojima Leakey izvestava tacne, onda ocigledno ni jedno od ovih stvorenja ne bi moglo biti predak coveku, i ovo ostavlja covekovo predacko drvo potpuno golim.

Literatura

32. C. E. Oxnard, Homo 30:243 (1981).

33. C. E. Oxnard and F. P. Lisowski, Am. J. Phys. Anthropol. 52:116 (1980).

50. R. E. F. Leakey, The Making of Mankind, E. P. Dutton, New York, 1981.

60. R. E. F. Leakey, Nature 242:170 (1973).

61. R. E. F. Leakey, Nature 242:447 (1973).

62. R. E. F. Leakey, National Geographic jun 1973, str. 819.

63. R. E. F. Leakey and R. Lewin, Origins, E. P. Dutton, New York, 1977.

64. Leakey, Ref. 50.

65. R. E. F. Leakey, Nature 248:653 (1974).

66. A. Walker and R. E. F. Leakey, Sci. Amer. 239(2):54 (1978).

67. Leakey, Ref. 50, str. 17.

68. L. S. B. Leakey, P. V. Tobias J. R. Napier, Nature 202:7 (1964).

69. L. S. B. Leakey, Nature 188:1050 (1060).

70. L. S. B. Leakey, Nature 189:649 (1961).

71. M. H. Day and J. R. Napier, Nature 201:967 (1964).

72. R. L. Susman and J. T. Stern, Jr. , Science 217:931 (1982).

73. Oxnard, Ref. 33, str. 107.

74. Oxnard, Ref. 32, str. 225-246.

75. Leakey, ref. 65, str. 655.

76. A. Walker and R. E. F. Leakey, Sci. Amer. 239(2). 65 (1978).

77. Anonymous Correspondent, Nature 261:541 (1976).

78. S. J. Gould, Nat. Hist. 85:30 (1976).

79. M. D. Leakey, Olduvai Gorge, Vol. 3, Cambridge University Press, Cambridge 1971, str. 272.

80. A. J. Kelso, Phisical Anthropology, 1st ed. , J. B. Lippincott Co. , New York 1970, str. 221.

81. Leakey, Ref. 79, str. 24.