Sve počinje sa sunčevom svetlosću.

Sunčeva svetlost prenosi energiju na Zemlju, a ta energija se pretvara iz jednog oblika u drugi. Nesto sunčeve svetlosti je uskladisteno ispod zemlje, sto nam obezbeđuje ogromni usteđeni izvor energije koji mozemo koristiti. Nasa civilizacija je razvila veliku zeđ za tom energijom, posto smo izgradili milijarde i milijarde velikih i malih masina koje su sve zavisne od nafte i električne energije.

Ali. nasa usteđevina postaje sve manja, sto će najverovatnije dovesti do nadolaska veoma teskih vremena.

U ovom prvom delu iznećemo sadasnju situaciju kako bismo razumeli osnove problema sa kojima se suočavamo.

Krenimo od početka, sa izvorom goriva koji daje zivot ovoj planeti tokom nekoliko hiljada godina - sunčevom svetlosću.





Mi smo izgrađeni od sunčeve svetlosti



Sunce, izvor osećajnosti i zivota, prosipa svoju vatrenu ljubav na ushićenu zemlju.

Artur Rimbaud (Arthur Rimbaud, 1854-1891)



U pravom smislu reči, svi smo mi izgrađeni od sunčeve svetlosti.

Sunčeva svetlost zrači toplotu, vidljivu svetlost, a ultravioletna svetlost je izvor skoro svog zivota na Zemlji. Sve sto vidimo zivo oko nas je tu zato sto su biljke u stanju da uhvate sunčevu svetlost i da je skladiste. Sve zivotinje zive od ovih biljaka, bilo direktno (kao sto su biljojedi) ili indirektno (kao sto su mesojedi koji jedu biljojede). To je tako za sisare, insekte, ptice, vodozemce, gmizavce i bakterije... za sve sto je zivo. Svaki zivi oblik na povrsini ove planete je tu jer su biljke u stanju da prihvataju sunčevu svetlost i da je skladiste, a drugi organizmi su u stanju da jedu te biljke i uzimaju tu sunčevu svetlost u izgradnji svojih tela. (Izuzetak tome su bakterije i zivi organizmi na okeanskom dnu, kilometrima ispod povrsine vode, koji zive od toplote podvodnih vulkanskih izvora.)

Na taj način izobilje ili nedostatak izobilja u nasoj ljudskoj ishrani je bilo, u zadnjih nekoliko stotina godina, uveliko određeno od toga koliko sunčeve svetlosti pogodi zemlju. I za sve druge ne-ljudske oblike zivota na ovoj planeti, to je takođe slučaj - mozemo videti da većina područja oko ekvatora koja se kupaju u sunčevoj svetlosti je ispunjena biljnim i zivotinjskim svetom, dok polarni regioni koji su relativno siromasni sa sunčevom svetlosću, imaju mnogo manje zivih organizama i mnogo manju raznolikost među njima.

Način na koji biljke skladiste sunčevu svetlost zaista je neverovatan. Nasa atmosfera sadrzi u sebi milijarde tona ugljenika, uglavnom u formi gasa ugljen-dioksida, ili CO2. Biljke udisu taj CO2 i koriste energiju sunčeve svetlosti da pokrenu hemijsku reakciju zvanu fotosinteza u svojim listovima, koja oslobađa dva atoma kiseonika od atoma ugljenika, proizvodeći slobodan ugljenik C i kiseonik (O2). Taj ugljenik se onda koristi od strane biljke u proizvodnji ugljenih hidrata kao sto je celuloza i skoro sva ostala biljna materija - korenje, stablo, listovi, plodovi i semenje - a kiseonik se izdise kao otpadni gas od strane biljaka.

Mnogi ljudi koje sam sreo veruju da su biljke izgrađene od zemljista - da drvo ispred nase kuće, na primer, je uglavnom izgrađeno od zemljista na kome raste. To je potpuna greska. To drvo je uglavnom izgrađeno od gasova iz naseg vazduha (ugljen-dioksida) i vode (vodonika i kiseonika). Drveće predstavlja očvrsli vazduh i sunčevu svetlost.

Evo kako to funkcionise: listovi biljaka hvataju sunčevu svetlost i koriste tu energiju da bi izvukle ugljenik, kao ugljen-dioksid, iz vazduha, kombinuju ga sa kiseonikom i vodonikom iz vode da bi formirali sećere i druge slozene ugljene hidrate (ugljeni hidrati su takođe izgrađeni od ugljenika, vodonika i kiseonika), kao sto je celuloza koja čini veći deo korenja, listova i stabla.

Kada zapalimo drvo, oslobađa se sunčeva energija u formi svetlosti i toplote (od vatre). Većina ugljenika u drvetu se tada preokreće u odnosu na proces fotosinteze. Mala gomila pepela koja ostaje predstavlja sve minerale koje je veliko drvo uzelo iz zemljista. Sve ostalo je bio gas iz vazduha: ugljenik, vodonik i kiseonik.

Zivotinje i ljudi ne mogu da izgrađuju svoja tkiva direktno od sunčeve svetlosti, vode i vazduha, kao sto to mogu biljke. Tako je ljudska populacija na nasoj planeti uvek bila limitirana količinom lako dostupne biljne hrane. Studije pokazuju da sisari postaju manje plodni i stopa uginuća se povećava kada nema dovoljno hrane da bi se podrzavala lokalna populacija.

Na sličan način, ljudska odeća i mesta za stanovanje u drevna vremena bila su izgrađena od biljaka i zivotinjske koze koji su samo nastali od postojeće sunčeve svetlosti, one svetlosti koja je pala na zemlju tokom nekoliko godina njihovog zivota. Mi takođe koristimo kozu zivotinja i drveće da bismo pravili odeću i mesta za stanovanje.



Iskorisćenje vise sunčeve svetlosti - uz pomoć zivotinja



Jos u drevna vremena ljudi su izračunali kako da promene obrasce prirode da bi dobili vise sunčeve svetlosti, odnosno hrane. Količina hrane za ljude je bila određena brojem zivotinja koje su koristili za hranu, a koje lokalna suma moze da ishrani, ili količinom jestivog bilja koje su mogli da pronađu ili koje je raslo na plodnom zemljistu. Ali, u područjima gde je zemljiste previse siromasno za obrađivanje ili rast sume, gde raste samo zbunje i trava, ljudi su uvideli da prezivarske zivotinje, kao sto su koze, ovce i krave mogu jesti to bilje koje mi ne mozemo, i mogu tako pretvoriti dnevnu sunčevu svetlost uhvaćenu od strane zbunja i divljih biljaka na tom beskorisnom zemljistu u zivotinjsko meso, koje mi mozemo jesti. Tako da ako mozemo da povećamo broj prezivarstkih zivotinja kroz uzgajivanje i pripitomljavanje, tada mozemo pojesti vise od sunčeve svetlosti kako ove zivotinje budu jele travu i drugo bilje. To je obezbeđivalo nasim precima vise korisne energije, kako kroz radne zivotinje, tako i kroz zivotinje kao izvor hrane. Tako su nastali pripitomljavanje i stočarstvo.




Iskorisćenje vise sunčeve svetlosti - iz zemlje



U jednom trenutku ljudske istorije, čovek je takođe otkrio da moze zameniti sume, koje ne moze jesti, sa biljkama koje moze jesti. Umesto da se poseduje komad zemljista za proizvodnju dovoljno hrane za samo deset ljudi, to isto zemljiste sada moze da se upotrebi za ishranu hiljadu ljudi. Posto je čovek počeo da koristi te dve metode (stočarstvo i poljoprivredu) da bi jos efikasnije pretvorio sunčevu energiju u ljudsku hranu, nase zalihe hrane su porasle. Prateći osnovne zakone prirode, posto je bilo vise hrane, moglo je biti vise ljudi, i ljudska populacija je počela brze da raste.

Ljudi su takođe otkrili kako da izvlače rude minerala iz zemlje, da tope čiste metale od njih i da prave alate od tih metala. Ti alati, kao sto su plugovi i kose, učinili su da ljudi postanu mnogo produktivniji u proizvodnji hrane, tako da je ljudska populacija pre 2000 godina dostigla brojku od 250 miliona - broj koji je malo manji od sadasnje populacije SAD-a. Ali, tada je čovek jos uvek uzimao godisnje samo jednogodisnju količinu sunčeve energije, i mada je čovek učinio da nestanu neke vrste organizama zbog svojih prohteva za hranom, njegov uticaj na planetu je ostao minimalno stetan. Čovek tada jos nije potkopao svoju bezbednost da bi zadovoljio svoje prohteve.




Korisćenje drevnog sunčevog svetla



Pre oko 900 godina, ljudi u Evropi i Aziji su otkrili ugalj ispod povrsine zemlje i počeli da ga sagorevaju. Taj ugalj je nekada predstavljao vegetaciju na nasoj planeti i njihovim sagorevanjem čovek je bio u stanju da koristi sunčevu energiju koja je bila uskladistena u dalekoj proslosti. Pre toga, nasi preci su morali da odrzavaju određene povrsine zemlje pod sumama jer su imali potrebu za drvećem koje im je bilo izvor toplote u prezivljavanju hladnih zima u severnim regionima. Sume su skladistile postojeću sunčevu energiju, a ljudi su mogli da oslobode tu uskladistenu energiju na ognjistima ili pećima da bi zagrejali svoje mesto prebivalista tokom dugih zimskih dana.

Međutim, eksploatacija uglja je smanjila ljudsko poverenje u tada raspolozivu sunčevu energiju u obliku drveta, dopustajući im da seku vise suma i pretvaraju sumski teren u poljoprivredni, posto vise nisu bili apsolutno zavisni od drveća po pitanju toplote. Posto su sada imali na raspolaganju vise obradivog područja, ljudi su bili u stanju da proizvedu vise hrane za vise ljudi i svetska populacija je sa 500 miliona ljudi oko 1000. godine, dosla do jedne milijarde 1800. godine.

To predstavlja kritičan momenat u ljudskoj istoriji, posto su tada nasi preci počeli da zive na način da ne misle o očuvanju sunčeve energije koja se skladisti na nasoj planeti.

Posto su nasi preci mogli da trose sunčevu svetlost koja je bila uskladistena u biljkama u davnoj proslosti, oni su počeli po prvi put da trose veće količine izvora - u hrani, toploti i drugim materijalima - nego sto daje dnevna količina sunčeve svetlosti koja pada na nasu planetu. Ljudska populacija na nasoj planeti je porasla iznad nivoa koji bi Zemlja mogla da podrzi u slučaju da se koristi samo lokalna količina sunčeve svetlosti kao izvor energije i hrane.

To znači da ako bi izvor uglja nasih predaka bio iscrpljen, oni bi se susreli sa teskim izborom gubljenja obradivih povrsina (reskirajući da se desi oskudica u hrani) da bi mogli da pretvore oranice u sume zbog izvora toplote, ili da imaju dovoljno hrane, ali da umru od hladnoće tokom zime. (Ili, naravno, oni bi mogli da napuste hladnije predele i premeste svoje populacije blize ekvatoru. Ali, istorijski pokreti naroda su bili dalje od ekvatora, sto je bio trend ohrabren postojanjem goriva.)

Mi vidimo taj isti trend i danas - postojanje goriva usmerava ljude da zavise od njega i oni će doći u veoma tesku situaciju ako ono nestane. Da su nasi preci potrosili sav ugalj, doslo bi do smanjenja njihove populacije.

Umesto toga, nasi preci su otkrili jos jedan izvor koji su mogli da dosegnu, jos jednu rezervu energije nekadasnje sunčeve svetlosti - biljni materijal koji je nekada bio zatrpan pod zemljom i koji se pod temperaturom i pritiskom pretvorio u ono sto nazivamo nafta.

Nafta je prvi put nasiroko korisćena 1850. godine u Rumuniji. Međutim, prava ekspanzija je počela 1859. godine, kada je nafta otkrivena u Tajtusvilu (Titusville), Pensilvanija, SAD. U to vreme, svetska populacija je brojala nesto malo iznad jedne milijarde ljudi i ljudski rod se snabdevao korisćenjem sunčeve svetlosti koja je padala na obradivo zemljiste i zemljiste koje je proizvodilo hranu za zivotinje, i korisćenjem velike količine drevne sučneve svetlosti koju su dobijali sagorevanjem uglja uzetog iz zemlje u Evropi, Aziji i Severnoj Americi.

Međutim, ovo otkriće velikih naslaga nafte otvorilo je vrata jednom zaista ogromnom skladistu drevne sunčeve svetlosti. Korisćenjem te drevne sunčeve svetlosti kao izvora toplote i energije, i zamenom zivotinja za vuču sa traktorima, nasi preci su dramatično povećali svoju sposobnost da proizvode hranu. (Zivotinje za vuču, kao sto su konji i volovi, pokreću se na postojeću sunčevu svetlost - na travu koju jedu svaki dan, a koja raste korisćenjem postojeće sunčeve svetlosti. Tako su one postale slab izvor rada koji mogu da učine - koliko god da jedu i to pretvaraju u energiju tokom jednog dana - u poređenju sa traktorima na naftu koji mogu tokom jednog dana da sagore toliko sunčeve svetlosti koliko pojede stotine konja.)




Vise načina za sagorevanje drevne sunčeve svetlosti



Ispostavilo se da ljudi mogu koristiti naftu za mnoge druge stvari, a ne samo kao gorivo, pa kako smo usli u 20. vek, počeli smo da trosimo veće količine nase uskladistene sunčeve svetlosti.

Nafta se moze pretvoriti u sintetičke tkanine (najlon, vestačku svilu, poliester), smolu za izgradnju sklonista i plastiku (za pravljenje skoro svega, uključujući tastaturu na kojoj se ukucava ovaj tekst)). Posto pravimo odeću od nafte, potrebno nam je manje pasnjaka za ishranu ovaca i oranica za rast pamuka, sto nam omogućava da pretvorimo vise neobrađenog zemljista u zemljista za proizvodnju hrane.

Veliki skok u nasem snabdevanju hranom, koji je počeo odmah nakon građanskog rata u SAD, uzrokovao je da ljudska populacija na Zemlji sa nesto malo iznad jedne milijarde u vreme otkrića nafte, dođe na dve milijarde tokom 1930. godine.

Od tada, mi smo počeli intenzivnije da koristimo poljoprivredne masine, a korisćenje nafte kao sredstva da povećamo poljoprivrednu proizvodnju - od pokretanja traktora do pretvaranja nafte u đubrivo, i do pravljenja pesticida - uzrokovalo je da je nasa proizvodnja hrane eksplodirala. I dok nam je bilo potrebno nekoliko hiljada godina da stvorimo jednu milijardu ljudi, i 130 godina da proizvedemo nasu drugu milijardu, za treću milijardu je bilo potrebno samo 30 godina.

Godine 1960, ljudska populacija na nasoj planeti je dostigla 2 milijarde.

Ali, tu se nije stalo. Mi postajemo sve efikasniji u izvlačenju te uskladistene sunčeve svetlosti iz nafte, prerađujemo je, i pravimo mnogo efikasnije masine koje to trose, tako da nasa proizvodnja hrane ponovo raste. Kao i nasa populacija.

Bilo je potrebno samo 14 godina, od 1960. do 1974, da ljudska populacija poraste na 4 milijarde.

Dodali smo jos jednu milijardu za samo 13 sledećih godina. Dostigli smo 5 milijardi 1987. godine, a za sledeću milijardu bilo je potrebno samo 12 godina, posto je ljudska populacija dostigla 6 milijardi 1999. godine. (vidi sliku)

Kada nas je bilo 5 milijardi 1987. godine, postali smo najbrojnija vrsta na Zemlji, u smislu ukupne biomase. Oko 1990. godine, postali smo najbrojnija vrsta sisara na nasoj planeti, nadjačavsi po broju čak i pacove. Danas postoji vise ljudskih tela na nasoj planeti nego bilo koje druge pojedinačne vrste. Mi danas trosimo vise od 40% ukupne svetske neto primarne proizvodnje (NPP), sto predstavlja meru ukupnog zbira hrane i energije dostupne svim zivim vrstama na Zemlji. MI trosimo vise od 50% dostupne slatke vode na nasoj planeti. To znači da se sve ostale vrste biljaka i zivotinja na nasoj planeti sada moraju boriti jedni protiv drugih za ono malo sto smo im ostavili.

Kao sto je to dobro dokumentovano u knjizi Treći svetski rat (World War III) Majkl Tobiasa (Michael Tobias), mi momentalno dodajemo jedan Los Andjeles ljudi ovom svetu svake tri sedmice. Za samo nekoliko procenata ukupne ljudske istorije mi smo doziveli da je rast ljudske populacije skočio vise od 90%. Sa sadasnjom stopom rasta dostićićemo 10 milijardi ljudi u 2030. godini, 20 milijardi u 2070. godini, i 80 milijardi u 2150. godini. Ali, niko ne očekuje da će se ova stopa nastaviti - jednostavno nemoguće je proizvesti dovoljno hrane za tako veliki broj ljudi. Bez obzira da li će prekid u rastu broja ljudi biti glad, bolesti, prirodne katastrofe ili dobra nauka, to je izvor rasprava koje su u toku. Ali, činjenica koja se ne moze osporiti jeste da se sadasnja stopa rasta ljudi ne moze nastaviti.

Mi smo stvorili ovaj prenaseljen svet i preopteretili njegove izvore koristeći drevnu sunčevu svetlost pretvarajući je u modernu hranu, i trosimo tu hranu da bismo stvorili jos vise ljudi. Bez ove drevne sunčeve svetlosti nasa planeta bi mogla da podrzi između 250 miliona do jedne milijarde ljudi - broj koji je ona podrzavala pre otkrića nafte i uglja. Međutim, bez nafte i uglja, ostalih 5 milijardi će umreti od gladi.




Koliko dugo će nase zalihe trajati? Koliko nam je jos ostalo fosilnih goriva?



I tako smo započeli 21. vek stojeći na nesigurnoj ivici prezivljavanja. Mi smo uveliko zavisni od nastavka dostupnosti uskladistenoj sunčevoj svetlosti u formi fosilizovanih biljaka, odnosno fosilnog goriva koje zovemo nafta. I kao sto se i desava, nafta nestaje.

Od otkrića nafte u Tajtusvilu, Pensilvanija, ljudi su izvukli 742 milijarde barela nafte iz zemlje. Momentalno, svetske rezerve nafte se procenjuju na oko 1.000 milijardi barela. Za one koji se nadaju da će ziveti narednih nekoliko decenija, ili imaju veliku nadu za budućnost svojih unuka i praunuka, ovi podaci zvuče strasno. Sto se tiče same naftne industrije, mozemo očekivati sta će ona reći - da će nafte biti i u vreme nase dece.

Direktori naftnih kompanija ne misle da tu postoji problem. U jednom optimističkom govoru prezentovanom Ekonomskom klubu Kolumbo (Economic Club of Columbus), u Ohaju 1996. godine, jedan od direktora Esland hemijske kompanije (Ashland Chemical Company) istakao je da alternative za naftu kao izvora energije jednostavno nisu ekonomski isplative, ali da će svetske rezerve nafte trajati skoro 45 godina, pod pretpostavkom da se potrosnja ne povećava preko danasnjeg nivoa. Navodeći to kao veoma dobre vesti, on je zaključio svoj govor rečima da su učeni ljudi imali prognozu po pitanju kraja nasih rezervi nafte skoro od kada je prva busotina bila iskopana 1859. godine od strane Kolonela Drejka (Colonel Drake). Ali, oni su uvek bili u krivu u proslosti. U pozitivnom tonu po naftnu industriju, on je dodao: Proći će nekoliko decenija pre nego sto nam vuk zakuca na vrata.

Drugi eksperti u naftnoj industriji su manje optimistični u vezi takozvanih dobrih vesti iz 1996. godine o rezervama od skoro 45 godina. Svajcarska nacionalna petrolejska firma Petroconsultants iz Zeneve istakla je da je vrhunac naftne proizvodnje u Severnoj Americi bio 1974. godine.1

Ako se vratimo u 1997. godinu, jedan izvestaj je glasio: Očekuje se da će svetska produkcija dostići vrhunac 2002. godine, kada budemo potrosili vise od pola svetskih rezervi nafte. Negde oko tog datuma, kazu stručnjaci, desiće se svetska destabilizujuća eksplozija cena u proizvodima zasnovanim na nafti.

Oni su pogresili za jednu godinu - prvi veliki svetski naftni rat bio je 2003. godine.

Studija firme Petroconsultants ističe da čak i kada bi se smanjila potrosnja nafte preko svetskih redukcija zbog povećanja cene (sto bi izazvalo svetsku krizu), smanjeno snabdevanje bi uzrokovalo proizvodnju nafte u godini 2050. na nivou onom iz 1960-ih, kada je na nasoj planeti bilo tri milijarde ljudi. Ali, većina demografa očekuje da će 2050. godine svetska populacija premasiti 10 milijardi. Zamislite: 10 milijardi zivih ljudi, a goriva za samo 3 milijarde. To bi ostavilo 7 milijardi ljudi - vise od celokupne danasne ljudske populacije - da zivi na rubu gladi.

A da ponovimo, drugi eksperti ukazuju da je procena naftne industrije od 45 godina izuzetno preuveličana, ukazujući da je situacija mnogo gora nego sto se opisuje.

Naučnik M. King Hubert (M. King Hubbert) prvi je istakao 1956. godine, kada je razvio dobro poznati Hubertov vrhunac, definisući momenat kada će naftna potrosnja dostići vrhunac, a onda početi polagano da pada. Godine 1956, on je projektovao Hubertov vrhunac za SAD za godinu 1970. (pogresio je za 4 godine: naftna kriza je bila 1974. godine), a godine 1975. predvideo je svetski Hubertov vrhunac za 1999. ili 2000. godinu. Iako je Hubert umro 1989. godine, njegov rad je nastavio J. Kolin Kembel (J. Colin Campbell), autor knjige Zlatni vek nafte: 1950-2050. Potrosnja jednog izvora (The Golden Century of Oil: 1950-2050: The Depletion of a Resource), koja je nastala kao deo studije o svetskim naftnim zalihama i potrosnji koju je naručila vlada Norveske 1989. godine.2 U toj knjizi i u drugim izvorima, Kembel i drugi naučnici ističu da zemlje koje proizvode naftu često preuveličavaju njihove procenjene rezerve nafte da bi se kvalifikovale za veće proizvodne stope od strane organizacije OPEK (OPEC), tako da pozajmljuju pare od Svetske banke koristeći svoje navodne naftne zalihe kao zalog. On i drugi eksperti procenjuju da smo mi već potrosili polovinu ukupnih svetskih rezervi nafte i da je ostalo mnogo manje od 700 milijardi barela nafte u zemlji. (Izuzetan sajt koji pokazuje i rezerve i potrosnju nafte jeste sajt firme British Petroleum - www.bp.com. Lako mozemo da podelimo njihove brojke o rezervama sa brojkama o potrosnji.)

Vazno je zapaziti da izgleda neverovatno da ćemo uskoro pronaći lako dostupne nove basene nafte. Većina sveta je proučena putem X-zraka, korisćenjem satelita, seizmičkim podacima i kompjuterima, u procesu kojim je locirano 41.000 naftnih polja. Iskopano je 641.000 izvora koji se eksploatisu, i skoro sva polja koja pokazuju bilo kakva obećanja su već poznata i uključena u procenjeni jedan bilion barela koje naftna industrija koristi kao svetske rezerve nafte.

I konačno, optimistički brojevi naftne industrije kazu da imamo nafte za jos 45 godina pri sadasnjoj stopi potrosnje. Ali, na osnovu podataka koje je iznela firma Petroconsultants (između ostalih), danasnja svetska potrosnja se povećava za oko 2,8% godisnje. Ako bismo to projektovali na budućnost, nasa brojka od 45 godina za snabdevanje naftom pada u raspon od samo 30 godina.

Ali, to ne znači da ćemo mi uzivati narednih 45 godina, a onda će nafta odjednom nestati. Kada izvučemo polovinu nafte iz zemlje, biće mnogo teze (a time i mnogo skuplje) izvlačiti preostalu polovinu nafte. Poslednju trećinu do četvrtinu nafte biće izuzetno skupo izvlačiti - tako mnogo skupo da će izvori nafte u te dane biti zatvoreni jer će biti skuplje izvlačiti naftu u SAD nego je kupovati, ili biće mnogo profitabilnije prevesti naftu brodom sa Bliskog istoka, čak i kad se plate troskovi prevoza do SAD.

U isto vreme, mi ćemo dodati sledeću milijardu stanovnika ovoj planeti u narednih desetak godina, dok se Kina, Indija, Meksiko i ostatak Trećeg sveta industrijalizuje - dodajući fabrike i automobile, gradeći autoputeve i gradeći elektrane na naftu - sa stopom rasta koja je veća od one kod SAD i Evrope u 20. veku. Tako da se iskoristavanje nase planete povećava mnogo brze nego sadasnje stope potrosnje, pa nase rezerve neće trajati onoliko koliko optimisti predviđaju. Na osnovu iscrpnih naučnih studija koje je vodila i objavila britanska kompanija Power-Gen i koje je sirom sveta objavio Asosijeted Pres (Associated Press) u septembru 1997. godine, globalna potraznja za energijom će se UDVOSTRUČITI do 2020. godine (naglasak je dodat), uglavnom zbog rapidnog rasta industrijskih nacija Azije, kao sto je Kina.

Očigledno da predstoji sukob između rasta nase populacije, koja povećava potrosnju zaliha drevne sunčeve svetlosti koje se smanjuju, i nase sposobnosti da prehranimo tu populaciju. Pa čak i da velike nove zalihe nafte budu otkrivene (postoje glasine u naftnoj industriji koje sve vise ukazuju da će se to desiti) ili da alternativni izvori energije, kao sto su hladna fuzija ili ćelije sa vodonikom, postanu odmah i siroko dostupni, njihovo rapidno umnozavanje bi moglo u stvari da ubrza unistenje nase planete i smrt milijarde ljudi, na način koji će uskoro biti očigledan u nasem izlaganju.

Kako je sve to krenulo tim putem? I sta nam istorija kaze o tome sta da radimo? Mi ćemo diskutovati o tim pitanjima i odgovorima u detalje u narednim poglavljima. Ali najpre, vratimo se za trenutak korak nazad i analizirajmo jedno vazno pitanje: ako imamo tako veliki problem, zasto to nije tako očigledno?





Literatura:



1. U studiji firme Petroconsultants, The World Oil Supply 1930-2050.

2. The Golden Century of Oil: 1950-2050: The Depletion of a Resource by C. J. Colin Cambell, Kluwer Academic Pub., Norwell, Mass.